Najviše su me u životu povredili roditelji i najbliži iz moje rođene kuće. Otac me je ostavio sa 7 godina i otišao svojim putem i to sve zbog moje mame koja za sebe misli da je svetica. Baka i ona misle da su svetice samo zbog toga što nam kupuju garderobu i sva ta sr*nja.

Brat i ja samo dodeljenji majci. Sa svojih 14 godina život mi je pakao. Zahteva od mene da budem đak sa 5,00 prosekom što ja i jesam. Sada kada imam dve četvorke iz matematike ona mi probija glavu time kako mogu da se selim ako ne budem imala 5,00. Smučilo mi se, zgadila mi se na svaki mogući način. Ja koja sam sebe pretvorila u kamen, samo zbog nje i suzu nisam pustila kad mi je najteže bilo, sada plačem kao dete od 2 godine. Makar bila i bedna i gladna kod mog oca, možda bi mi i bilo bolje tamo. Znam da me ne bi napinjao ničemu. Traže od mene da ih ljubim u d**e bukvalno svakog dana!

Možda je i meni teško, možda i ja proživljavam pakao, ali ko to zna? Nije ljubav ako deci kupujete materijalne stvari, ljubav je da ste pored njih.