Prijatelji moji dragi ja moram da vam kažem nešto.
Juče jedva preživeo … Dobijem infirmaciju u toku dana da se komšinica Jeca porodila. Dolazim kući s posla muzika ubija, njeni slave, a meni komšije počele da čestitaju. Ja u šoku. Kažu dete ušato, klempavo, tvoje je garant.. Ja u šali kao čije je neka je, samo nek je živo i zdravo. Izleće njen muž sa motkom i veli meni da mu se približim da mi čestita… Ja u šoku, dal da bežim ili da mu diplomatski objasnim kako je on na terenu non stop, a ona živa duša itd, ma reko jači nisam, brži jesam.
I ja se dao u beg. Pizda mu materina nisam video debljeg a bržeg čoveka, taman da me sustigne i uhvati, pojavljuje se poštar Mile. Joooooj spasa, ovaj duplo veće uši od mene. Kaže nama Pera-komšinicin muž,da lepi fino odemo kod njega i uz rakijicu dogovirimo čije je dete… Ajd pristali mi, ja već video sebe obešenog na tavanu njihove kuće, kad mi kod njih, a tamo komšinicin ujak, majko mila klempavijeg čoveka nisam video. I mi tu ustanovimo da je genetika čudo. Evo jutros se razišli, slavili celu noć… Mislim da u životu nisam nikoga toliko ljubio kao njenog ujaka, čak šta više, skroz je skinuta sumnja sa mene, obi su ubedjeni da sam peder… I sada ne znam sta više slavim, genetiku ili alkohol…
0 comments:
Post a Comment